Класични плесови

Бечки валцер
Реч валцер потиче од нем. walzen што знаци котрљати, окретати, клизити. Бечки валцер је настао у бечким четвртима и алпскимрегијама Аустрије. Извори су му у фолклорним плесовима аустријских сељака. Појавио се у 17. веку, а у 18. веку је био масовно прихваћен од аустријског племства. У Енглеској се први записи о валцеру јављају 1801. године, а због строгог енглеског морала, валцер је био прихваћен у споријем и лаганијем ритму. Основни кораци су се лако и брзо учили, па је валцер био изложен критикама дворских мајстора плеса. Такође је био морално криткован због преблизог и присног држања и брзих окрета.
Опис Бечког валцера
Бечки валцер се игра још од 1765. године. Потиче од аустријске народне игре, умереног темпа, зване лендлер. Из алпских крајева проширио се на Немачку и Француску, где је био омиљен на почетку 19. века, када је почео улазити и у уметничку музику. Из Лендлера се развио валцер, који је и данас омиљен меду плесачима.
Плеше се у пару и спада у групу стандардних плесова. Музика је 3/4 и 3/8 такта, око 54-60 тактова у минуту. Измеду музичког ритма, и ритма у игри парова, јавља се карактеристичан контакт између троделности такта и дводелности ритмичке основе играчких покрета, јер за извршење једне прописане фигуре потребна су два такта музике.
Валцер се може научити брзо и лако, само се мора доста вежбати. Да би се то постигло потребно је да се добро изучи основни корак, па тек онда приступити учењу десног окрета. Тек када је и то увежбано треба наставити са учењем левог окрета. Бецки валцер је један од најпопуларнијих и најлепших плесова. Занос ритма и инерције покреће плесаче, али и публику. Године 1953. уврштен је међу такмичарске плесове у категорију стандардних плесова.
Држање у плесу није толико затворено и партнери не стоје стриктно један испред другог. Мушкарац своју леву руку држи мало ниже и даље него у другим стандардним плесовима, као на пример у енглеском валцеру или слоуфоксу.
Дизање и спуштање тела треба прецизно ускладити са нагибом тако да се добије умерено таласање.
Бечки валцер је плес који се у данашњем облику игра најдуже. Подразумева се да сви треба да знају да играју бечки валцер, јер је то део опште културе и образовања сваког човека. Посебну славу су му донели композитори Штраус. Компоновали су и српски валцер.
У Бечу је то и данас својеврстан бренд, јер од јесени па до пролећа почиње сезона балова што доноси значајан приход од туризма, мерен десетинама милиона долара. УБечу постоји традиција да се у поноћ нове године игра у ритму валцера.
Основни кораци
Основни корак у страну, основни корак напред-назад, основни корак у круг, десни окрет, леви окрет, десни окрет у месу, леви окрет у месту.
Ово су основни кораци и фигуре који се уче у свим плесним школама и сви их углавном знају. Кораци су једноставни за учење али због брзине доста захтевни за извођење, тако да велики број људи заправо неправилно плеше и плесање бечког валцера им прадставља напор а не уживање.
Кључ успеха у плесању бечког валцера је у добро показаној и увежбаној техници извођења основног корака.

Уколико се правилно савладају основни кораци и научи интензивно окретање, а да вам се не заврти у глави, онда плесање бечког валцера ствара непоновљив осећај уживања.

Енглески валцер
Енглески валцер - познатији као спорији валцер, броји се у 3/4 такту и представља један од првих плесова који се учи, његовим учењем полазник добија на елеганцији и добром држању у игри. Такође је први плес који се игра на такмичењима. Захваљујући својој отмености често је плес на отварању разних манифестација.

Опис Енглеског валцера

У данашњем облику Енглези су га промовисали 1927. године. Настао је од игре настале у САД-у која се звала Бостон, пре 1900. године. Сада је то једна од најотменијих игара лаких, неусиљених покрета. Музика је око 30 тактова у минути. Своју популарност је стекао 1922. године на првом Светском првенству у Енглеској. Годину дана пре тога је одлучено да основни корак има форму “корак – корак – затворена позиција”, да би 1927. године корак био промењен у данасњи “ корак – корак у страну – затворена позиција”.

Став у коме се данас игра такође је тада дефинисан. Пре тога су парови играли у отвореном ставу, једно поред другога. Од настанка овај плес се стално развија, поваћава се број варијација и фигура. Енглески валцер карактерисе комбинација „праволинијског кретања” са задржаним старим „округлим окретима” са екстремним подизањем на прсте.

Музика за енглески валцер је мекана, хармонична, у себи садржи лирску ноту а први ударац у такту је увек наглашен. У својој грациозности енглески вацер крије бол настао услед погрешно одабраних љубави, или љубави које су прошле, нестале… Такође његов карактер одражава фразу “бити увек заљубљен”. Од парова, такмичара се трази да изразом лица, ритмом, фигурама испричају једну од ових прича.
Због свега овога енглески валцер зову и краљем плесова. Још се каже да се стил којим се игра данас енглески валцер зове и интернационални стил плеса. То значи да су кораци јединствени и исто се играју у целом свету. За стандардизацију ових корака заслужни су Енглези.
Основни кораци
Основни корак, шетња, десни окрет у месту, десни окрет, леви окрет, двокорак, осовински окрет, виск схасе, импетус. Ово су основни кораци и прве једноставне фигуре које се мање више на исти начин уче у свим плесним школама.
На следећем нивоу су вец сложеније фигуре и њихове комбинације које не морају да буду исте већ напротив различито кореографски сложене.
На такмичењима зависно од категорије такмичара постоје обавезне фигуре које се морају одиграти.

Танго
Танго је оригинално био плес импровизације који је комбиновао ритам и покрете неколико ранијих музичких и плесних традиција. Најупечатљивији траг су оставили "цандомбе“, аргентинска верзија плеса робова из Африке, које су донели у луку Буенос Ајреса. Други извор је била кубанска „хабанера“, мешавина француских, колонијалних контрадансе са афричким утицајем. Елементи кубанске хабанере и европске полке су се спојили у локални аргентински плес „милонга“. Милонга је првобитно била песма пуна импровизације коју су певали паyадорес или фолк певачи аргентинских степа, пампаса. Као плес, постала је популарна међукомпадритосима, на улицама Буенос Ајрес-а 70-тих година 19. века. Неки историчари верују да су управо ови компадритоси импровизовали и имитирали покрете црначких цандомбе играча и спојили их у милонге, које су и стварале прве танго ноте касних1870-тих.
Опис Танго плеса
Условно све до 1900. године можемо рећи да је то прва фаза у тангу, карактеристична по импровизацији, где су музичари на слух пратили плесаче а не обрнуто. Где је музика била живахнија и веселија, али је то период који је изнедрио врсне музичаре и композиторе танга који га уводе у његово златно доба.
Период од 1900. до 1920. године познат као „гуардиа виеја“ назван по композиторима тзв. старе гарде који су развили танго у једну од најинтересантнијих и најлепших музичких облика.
Период од 1920. до 1940. Аргентинци зову златно доба танга. Танго у ствари тада добија данашњи облик. То је резултат неколико истовремених дешавања. Најезда досељеника из Европе доприноси да се танго пренесе у Европу и стекне невероватну популарност, јер га у Европи прихватају виши слојеви друштва. Тада добија и вокалну црту са преовлађујуће лирским песмама. Оркестри се повећавају а ноте записују.
Затворен плесни став танга је настао под утицајем европских плесова, полке, мазурке...
Најпознатија танго нумера је (шп. La cumparsita), настала 1917. у Монтевидеу, а данас је то званична дрзавна химна Уругваја. Најпознатији танго ствараоци су певач, глумац и гитариста Арлос Гардел и композитор и бандеониста Астор Пиазола. Они су допринели глобалној популарности танга. Управо је Астор Пиазола кривац што бандеон, малу хармонику пореклом из Немачке, уско повезују са тангом иако су први инструменти танга били флаута, виолина, гитара, кларинет и клавир, а касније европљани доносе мандолину и бандеон.
Кораци танга, нарочито за даме су се такође развијали. Како се хаљина са годинама скраћивала тако је дами омогућавала разноврсније плесне кораке и варијације. За мушкарце је то био и остао мачо плес.
Често су се на милонгама у предградјима Буенос Ајрес-а дешавале туче уз коришћење ножева измећу локалних кланова, па није случајно што танго кораци подсећају на кораке при борби ножевима.
Друга прича је да су гаучоси од јахања имали савијена колена, мирисали на зној, па ни парфем барских дама то није могао да пригуши, тако да су морале да окрећу и забацују главу у десну страну и тако је настао плесни став.
Треца прича је да су мушкарци морали да се надмећу у танго плесу у бару за наклоност даме, затим би јој климнули главом па на коме она задржи поглед тај је победник. Разлог томе је што је однос мушкараца у односу на жене у том периоду био несразмерно велики па су се чак осниване школе где су мушкарци заједно вежбали месецима за пар минута плеса са барском дамом.
Од октобра 2009. године танго је постао део светске културне баштине, и то не случајно већ заслугом генерација танго музичара, композитора, плесача - једном речју танго стваралаца.
Када се каже танго пре свега се мисли на аргентински танго или “танго аргентино” што је својеврсни, можда, најпознатији бренд ове земље. Данас танго не морате тражити по забитим четвртима Буенос Ајрес-а, он је ту поред вас, у центрима свих светских метропола.

почетна

Нема коментара:

Постави коментар